U Kopenhagenu su posetioci jednog od najvećih muzičkih festivala u ovoj državi, pod nazivom Roskilde, 2000. godine imali prilike da po prvi put dožive čitanje živih knjiga, što je predstavljalo jednu od aktivnosti u okviru ovog događaja. Budući da su iskustva knjiga, ali i čitalaca, bila i više nego pozitivna, to je privuklo pažnju Evropskog omladinskog centra (EYCB) iz Budimpešte. Uz njihovu podršku, koordinatori projekta su stupili u kontakt sa organizatorima Sziget festivala, najvećeg muzičkog festivala u Mađarskoj. Ta saradnja dovela je do organizovanja prve žive biblioteke 2001. godine, u okviru ove muzičke manifestacije. Njena masovnost je učinila da živa biblioteka – zaživi, te da brojne knjige dobiju šansu da ispričaju svoje priče, kako bi predrasude uvrežene u društvu, bile smanjene ili otklonjene u potpunosti. Kasnije je živa biblioteka prešla granice Danske i postala dobra praksa u mnogim zemljama širom sveta.
Ko/šta čini žive biblioteke? Kako bi se u delo sprovela jedna kvalitetna živa biblioteka, neophodno je da postoje obučeni organizatori. Njihov zadatak je u tome da pronađu adekvatan prostor, volontere, bibliotekare, knjige i rečnike, ukoliko je neophodan prevodilac. Kao što su knjige osobe, tako su i rečnici, ništa drugo, do – prevodioci. Srbija poseduje nacionalni registar živih knjiga, odnosno ljudi koji su spremni da svoje životne priče – prenesu dalje. Organizatori treba da im pristupe, da kontaktiraju željene knjige i ugovore saradnju. Pravilo je da knjige ne dobijaju novac za svoj „posao“, čak i ako su određena finansijska sredstva odobrena projektom.
Smatra se da je knjigama ova vrsta angažmana satisfakcija i da one dobrovoljno žele da pričaju o svom životu, kako bi uticale na mišljenja ljudi. Trebalo bi da bude najmanje 5 knjiga u jednoj ovakvoj biblioteci. Važno je da razmak između knjiga bude toliki da im se priče ne prepliću, da ne bi dolazilo do dekoncentrisanja kako knjiga, tako i čitalaca. Bibliotekari su osobe zadužene za izdavanje knjiga. Naime, one su u direktnom kontaktu sa potencijalnim čitaocima i daju im spisak ponuđenih knjiga. Na osnovu naziva knjige i opisa koji stoji uz nju, posetilac odlučuje, koju želi da pročita. Biblioteke mogu biti posebno specijalizovane za jednu oblast (npr. mentalno zdravlje), ali u okviru iste, mogu biti ponuđene raznovrsne knjige, odnosno životne priče. Ko sve može biti knjiga?
U određenom smislu, svaki čovek je knjiga. Međutim, deo žive biblioteke trebalo bi da bude ona osoba, o čijem životu većina ljudi gaji određene predrasude, strahove, nedoumice i želi o tome da se informiše. Važno je znati da knjiga ne može biti ona osoba koja sa svojom pričom nije „načisto“ i treba joj vremena da prihvati sve što ona nosi sa sobom. Cilj nije da knjiga počne da plače ili da se emotivno slomi. Ona mora pokazati spremnost da se nosi sa svim aspektima priče, da zna njen tok i da je u stanju da odgovori na potencijalna pitanja čitalaca. Knjiga može biti LGBTQ osoba, osoba sa invaliditetom, ratni veteran, osoba sa mentalnom bolešću, koju je prevazišla ili je kontroliše, nastavnik u školi, spremačica, lekar, osoba koja je pobedila malignu bolest i slično. Volonteri treba stalno da budu knjigama na usluzi. Valjalo bi da brinu o tome jesu li knjige spremne za novog čitaoca ili im je neophodan predah. Ukoliko je potrebno, knjizi treba da donesu flašicu vode, slatkiš ili pomognu da ode do toaleta, ukoliko postoji potreba za takvom vrstom podrške. Knjiga ne bi trebalo da priča više od pola sata. Čitaoci imaju pravo da postavljaju pitanja, a knjiga nije u obavezi da odgovori na svako od njih. Između svakog čitanja, knjiga mora imati pauzu od 5 minuta. Kada postoji velika zainteresovanost, knjigu istovremeno može čitati više ljudi, ali je najuobičajenije da se razgovor vodi 1 na 1. Kada i gde posetiti žive biblioteke?
Ne postoji takva organizacija koja u jednakim vremenskim razmacima organizuje ovaj tip događaja. Grupa „Hajde da“ svake godine organizuje radionice na koje se mogu prijaviti svi mladi ljudi do 30 godina. Takođe, žive biblioteke organizuju pojedinačna nevladina udruženja. Preporučljivo je pratiti rad organizacija za mlade, kao i udruženja marginalizovanih društvenih grupa. Živa biblioteka je prepoznata kao moćan alat za prevazilaženje najučestalijih pogrešnih uverenja, destigmatizaciju pojedinih društvenih grupa, razvijanje empatije, učenje prihvatanja razlika i drugačijih stavova.
Izvor: resilako
